Prošlo je već poprilično vremena i praznih obećanja o priči koju obećah napisati i posljednji je trenutak za izvršiti tu, u ovom klubu, svetu dužnost :)

Evo priče o nastupu Submanije na Ekipnom prvenstvu Hrvatske u Hvaru 2011. Nastavak o "prigodnom" ronjenju dan poslije dolazi uskoro.

I dio – Ekipno prvenstvo Hrvatske u PR-u – Hvar 2011.

Sjećam se kako sam prije mjesec, možda i dva, pročitao propozicije natjecanja, točnije njihovu skraćenu verziju na forumu.  Tada mi je prošlo kroz glavu kako bi bilo zanimljivo otići dole, pojaviti se na natjecanju, prvom nakon 4 godine.  Na jednoj od brojnih kava u gradu nagovarao sam Antu da možda odemo dole.  Nije mi trebalo puno, te smo se brzo složili i oko trećeg člana - Helie.  Nakon preliminarnih dogovora, i još 5-6 kava na Cvjetnom, odlučujemo se za konačan plan.  Vikend na Hvaru, prvi dan Ekipno, i još dva dana ronjenja nakon toga. 

Krećemo u petak, dobro znani trajekt Split – Starigrad je u 14:30, triba ga uvatit.  Ujutro skupljam svoje stvari, odrađujem neke sitnice u uredu, i panično sa pola sata zakašnjenja kupim Helia, trpamo stvari u auto, fala bogu nema ih puno.  Kasnimo po Antu, već je lagana nervoza, jer svi misli da je trajekt u 14:00. Putem im odajem tajnu o točnom polasku trajekta, pa napokon krećemo na put.

Odgovorni vozači rješavaju problem, i bez puno tramaka, nakon par sendviča, sokova, piva, kava, eto nas u Splitu.  Već ispred trajekta srećemo se sa ekipom iz Zadra, te nam dvosatna vožnja trajektnom prolazi brzo, u ugodnom i zabavnom društvu.

U starigradskom pristaništu čekaju nas dva auta, jedan za opremu, drugi za nas. Nije šala. Ante je u Splitu pokupio poprilično opreme i zajedno sa ono 'malo' Helieve, i par mojih kutija, bilo je panika dok nismo pokrcali gotovu svu ronilačku opremu u rođakov berlingo.  Brzo stižemo u Vrbosku.  Pozdravljam se sa cilom familijom u dvoru i brzo smjestim ovu dvojicu u njohovu sobu.  Oduševljeni su bračnim krevetom, nisam im imao srca odmah priznati kako su loše šušte...Na brzinu raspremamo stvari, dio koji nam ne treba na natjecanju odmah pakiramo u brod za nedjelju ujutro.  Pregledavam brod, i nisam baš sretan sa količinom goriva u rezervaru, bit ćemo teški, dno je šporko, još ako bude mora brzo će nestat onih 50tak litara...  Kratke konzultacije sa susjednim kafićem i saznajem da je benzinska u 'zimskom'.  Uzimamo kante i taj problem planiramo rješiti putem do Hvara, gdje se bliži vrijeme verifikacije i otvaranja natjecanja.  Prva postaja Jelsa, tankamo 40tak litara goriva i uz miris benzina nastavljamo do Keruma u Starigradu.  Obavljamo kratak šoping spize za nedjelju i ponedjeljak, i napokon stižemo u Hvar.  Razočarano zaključujem da je parking još uvijek u 'ljetnom' režimu rada, i vraćamo se prema Križnoj luci.

U misto stižemo u najboljem trenutku.  Ekipe se polako okupljaju, organizator kasni sa završnim pripremama, spiza i piće je na stolovima...  Skupljam papire i stajem prvi u red za verifikaciju. Izvlačim broj broda, sa tablicom, i čekam barkariola.  Stiže mladić, nema 25 godina, boca vode u ruci, oči krvave.  Prvo šta sam mu rekao da večeras ne smi opet pit.  U čudu me gleda i pita ko mi je reka?!?!?  Dolazi i Helie i pita ga nešto slično, a ovaj se opet čudi...eto na prvu smo se našli sa barkariolom.  Ante u međuvremenu 'mingla' sa svim i svakim, pokušavajući izvući neku poštu ili barem ideju od ekipa koje su 'investirale' u pregled terena.  Zaključujemo da je riba duboko (kao i uvijek na natjecanjima), neki javljaju o kirnjama, zagonetno se smješkaju, a mi se opuštano prepuštamo koječemu: Helie jegerima, ja fritulama, a Ante razgovorima.  Nakon pola sata več poprilično umorni krećemo prema autu i nazad u Vrbosku na večeru.  

 

Pizza mi je sjela kao i inače, a piva još bolje, mislin da je i Helie zadovoljan pizzom i pivom.  Ante se odlučio za lasagne i sok,  i naravno da nije baš zadovoljan.  Dolazimo doma a već je 22:30, ja moran barem malo zalipit odjelo da mi se ujutro ne raspadne prilikom navlačenja. Oba tondina se smiju mojim vještinama ljepljenja, i naravno uvik netko može bolje.  Nakon prvog pokušaja Hela odustaje i vraća mi odjelo uz objašnjenje da se 'njegovo lipilo drugačije ponaša'...mislim se 'i moje se ponaša drugačije nakon 5 jegera i 3 velike'... Odustajem od lipljenja i napokon svi idemo leć.

Buđenje u 6 i kvarat. Dižem se ko zombi, čujem i njih kako se bude.  Skupljam stvari po kući, i na brzinu izlazimo, prije nego se baš svi doma probude.  Idem pokupit neke stvari u brod, i vidim da kafić radi punom parom.  Ekipa iz mista, ovi nespavači od 45+ i nas tri.  Ajde bar ću moć na zahod prije nego navučen odjelo...  Trpamo se u auto i napokon krećemo. Već je skoro 7, a polazak prema zoni je najavljen u 8.  S obzirom na pola sata vožnje i barem još toliko za krcanje opreme u brod i oblačenje odjela, malo me vata panika.  Ovaj put Ante smiruje situaciju, pa svi uvik kasne.  Dolazimo u Hvar i parkiramo se u portu, kod benzinske, di nas već čekaju brodovi.  Tražimo naš brod - gumenjak, nije loše... krcamo stvari, a neki su već u odjelima, neki kreću prema lovnoj zoni.  Napokon smo se spakirali.  Zadnji oblačim odjelo. Nije puklo. Ali nisam ni vidio zahoda. Sami problemi a ni smo ni počeli. 

Krećemo prema zoni, a barkariol nabija gas da stignemo ostale.  'Pomalo stari...' skoro smo se polomili, ja pogotovo uvjeravajući se da ima malo mrtvog mora i da guma baš ne 'leži' najbolje... Evo nas u zoni, sve vrvi od brodova, 15 ekipa je tu, oglašava se start.  Barkariol nas nervozno pita di sad. 

'Pomalo stari...'

Čekamo da svi odjure, a mi laganini stižemo na misto di bi treba bit mali brak.  Vrh je na 18m, i Ante i Helie su već u moru.  Gledam okolo po brodu tražeći 'pogodno' mjesto.  Dok oni zaranjaju okolo, odlučujem se za laganu šuljicu uz stramu otočića ispred nas gdje još nije došlo sunce.  Nemam dovoljno utega za šulju, ali barem za nekakvo jutarnje razgibavanje.  Barkariol me iskrcava i vraća se prema braku.  Treba mi 10 minuta da otpetljam bovu, složim gume, namjestim olova...zaranjam na nekih 7-8m ispuštajući zrak.  Na 9 sam neutralan.  Odlično za šulju.  Mičem se par metara i padam na posidoniju pored nekakvog kamenčića. Tražim rupu, nema je, smirim se na par sekundi i gledam kretanje ribe. Nema ga. Ni kretanja, ni ribe.  Okret prema pličemu otkriva istu sliku.  Izranjam na površinu osluškujći motor dolazećeg gumenjaka.  Brzo me ukrcavaju i krećemo na slijedeću poštu, putem gledajući gdje su sve razasuti konkurenti.  Na braku su vidjeli tri fratra ukupne težine nevalidni.  Sa smjehom nastavljamo vožnju, dok ja nisam opet isprobao padanje po gumenjaku.  Smjeh postaje jači, a barkariol sve zadovoljniji ležernom ekipom.

Dolazimo na plitku puntu i s obzirom na tri broda u bližoj okolici, izgleda obečavajuće.  Pada brzinski dogovor, Ante će na dublju stranu na par čeki probati nači nešto, Helie pored njega malo pliće i onda na jednu stranu punte, a ja preko plitke punte na drugu stranu.  Baca se Ante i pliva prema dubljemu, Hela za njim a ja laganini u sami kraj.  Puštam da me kurenat nosi preko punte, do druge strane i nekih 15m dubine.  Polako zaronim i gledam dno, ima kamena, izgleda šuplje, prošarano je gustom posidonijom.  Nakon 4-5 zarona i praznih rupa odlučujem se na čeku nadajući se kojoj komarči.  Malo duža priprema, padam polako i smjestim se udobno iza malog kamena u posidnoji.  Iz kraja odma vidim jednu polakilašicu koja nervozno prilazi, naravno ne u domet.  Malo se stisnem uz kamen i iz drugog smjera dolaze dvije, svaka oko tri kvarta, možda i bolje. Vrte se van dometa i lagano usporavaju.  Da je bar kamen malo veći...dižu se od dna i 'vide' me sad skroz, pokušavam se malo povući iza kamena, a one polako odlaze.  Izranjam kad su mi nestale iz vidokruga.  Polako planiram drugi zaron, u nadi da će se barem jedna ponovo pojaviti.  Nalazim bolji zaklon, par metara dublje.  Opet dobra priprema, polako propadam.  Dobro sakriven, pregled terena odličan, o ono ništa. Ni komarče, ni špara...dva kanjca izlaze ispod kamena i gedaju me u čudu...odlučujem potegnit dužu čeku, možda se pojave.  Bezuspješno.  Vraćam veliku pušku na bovu i ponovo počinjem pregledavati rupe.  Nakon par zarona vidim rep ugora, i pokušavam locirati glavu da vidim koliki je.  S vrha stjene u okomitom procjepu vidim glavu krajičkom oka, i bez razmišljanja pucam.  Kad je već bilo kasno mozak mi je replicirao veličinu i malo mi je žao 'špigete', al ajde bar će starci bit zadovoljni ručkom.  U tom trenu dolazi guma sa Heliem, zovem ga da mi se pridruži u pretrazi terena u nadi za još kojim ugorom, možda validnim.  Nije prošlo dugo, a Hela me zove da ima murinu u rupi.  Dolazim sa malom puškom i bez razmišljanja je gađam i vadim van.  Mogla bi bit na granici validnosti.  Iz usta joj vire krakovi hobe koju je upravu gricnula.  Dajemo je barkariolu, koji je baca usred broda, dok on bježi po gumenjaku.  Smijemo mu se iz mora, a on nešto neartikulirano viče prema nama.  Pružam mu nož bez vrha oštrice da je 'rješi' i još mu se više smijem...u tom trenu razočaranje, barkariol javlja da je murina porigala dvije male hobe.  Nastavljamo dalje i ja vadim još jednu nevalidnu špigetu starcima za ručak.  Guma odlazi po Antu a mi nastavljamo sa pregledom terena, sve manje očekujući nešto konkretno.  Nalazim još jednu murinu, manju od prve i odlučujem je pustiti.  Dosta sam terorizirao ugoriće...

Vraća se barkariol sa Antom i kupi nas.  Ante se nadmudrivao sa gofom, kaže 10kg...šteta šta nije htio prići u domet, smije se našem ulovu, a mi njegovoj stalnoj želji sa jelom, dok banane jedna za drugom nestaju.  Gledamo na sat, već je prošlo pola vremena natjecanja.  Idemo na sami kraj zone, gdje je obečavajući teren, po kojemu je Ante ronio. Na pozicije je već jedna ekipa.  Zadrani poprilično razočarani polako već odlaze a mi tek ulazimo u more. Entuzijazam je Heliu na niskim razinama dok Ante i ja ulazimo u more. 

Hela se odlučuje za obližnji otočić, a mi ostajemo na braku.  Gledam dno ispod sebe i shvaćam da imam viška olova, barem kilo.  Nema veze, bit će mi lakše do dole, mislim se poprilično glupo i krećem u prvi zaron.  Bistro je, i bez neke pripreme padam na 20tak metara.  Pogled preko ruba otkriva nevalidne fratre i omanjeg šarga.  Izron je prava muka zbog težine i osjećam kako se kvadrice 'pumpaju'.  Plivam okolo u pripremi, i krećem u drugi zaron, još jedna čeka, ovaj put nešo dublje.  Opet ista slika, sitni fratri, i ništa konkretno.  Odustajem od čeka i počinjem pregledavati rupe.  Teren je izvrstan, prošaran brojnim procjepima, gromadama, sve je šuplje i ima dosta sitne ribe.  Mora bit poneka škarpina, možda veći ugor, murina...ne nalazim ništa, a dubina u kombinaciji sa viškom olova me umara.  Tješim se da je ovo dvoje razlog, a ne moj višak kila, masti i općenito loša fizička pripremljenost.  Nakon iscrpljujučih desetak zarona opet odustajem od rupe i idem na čeku.  Razrađena pluča mi daju samopouzdanje i odlučujem se za teren ispod jedne 'skale'.  Padam sve brže i brže i na kraju se usporavam u vodoravnom položaju i napokon smještam u usjek.  Gledam ispred sebe, a more vrvi od nevalidnih fratri.  Dalje ispod sebe na slijedećoj skali vidim dva validna šarga.  Gugutanje ih nije dozvalo u mom smjeru i izranjam, sad već krajnjim naporima.  Ante je pored mene i obaviještavam ga o šarzima.  Dok se on priprema, vraća na poziciju i radi dublje zarone, ja radim još par 'pličih' zarona i plivam preko braka na drugu stranu.  Tamo nalazim razbacanu grupu kamenja, sve je šuplje i počinjem sistematsko pregledavati dio po dio.  Nakon par zarona vidim murinu.  Procjenjujem da je ista kao o ona prva, pa odustajem, malo mi je preduboko za natezanje sa njom, a rupa je komplicirana, ona dobro zavučena...par metara dalje vidim zanimljiv prag i stijenu ispod njega.  Zranjam u nekakvu polo-čeku, i ispod donje skale izlaze fratri, ovaj put mi se čini možda i validni.  Izranjama i na površini me čeka guma sa ekipom.  Odlučujem se za još jedan zaron.  Padam na dno, kratki pogled na sat, opet duboko smijem se u sebi: 'sreća da sam u formi...' Iz dubine dolaze fratri, ni blizu dometa, a procjenjujem da je upitna validnost, te brzo odustajem.  U gumi vidim da Hela nema baš više volje iako je još pola sata 'službenog' lova, Ante je isto umoran, a u brodu je i kantar kojeg je Ante skupio na jednoj od čeka.  Računamo da bi mogao biti validan.  Odlazimo na zadnju poštu.

Ante se prvi baca u more i ide prema dubljem djelu, a ja uz obalu plivam do jednog zida koji se pruža okomito od obale.  Polako se izvlačim na zid i propadam uz njega prema dnu.  Na rubu zastanem i polako se navirim preko.  Zid izgleda predivno, pun je velikih gorgonija i izgleda kao neka okomita morska šuma.  Vidim da je u njoj dosta sitne ribe, i gledam okolo u plavo nadajući se kojem predatoru.  Zaključak je ipak da sam taj predator ja i puštam se preko ruba prema dnu. Tjeram sitnu ribu ispred sebe prema dnu, i tu i tamo pokojeg nevalidnog fratra.  Vidim da je još dosta do dole, i polako usporavam i okrećem se prema gore.  Ponavljam zaron na drugu stranu zida i u desetak metara dalje vidim zanimljiv teren. Na izronu je guma opet pored mene i molim ih za još jedan zaron.  Forsiram se sa kratkom pripremom, i zaranjam.  Teren je izgleda dobro, srtmo propada i prošaran je kamenjem,  ali ja sam već na izmaku snaga.  Dolazim do dna, čeka je punih 10 sekundi, odustajem i izranjam.  Ante u gumi pokazuje lijepog pica, i ja se radujem plasmanu, kakvom takvom, računajući da će biti i pokoja ekipa sa praznom žicom.  Hela je već bez odjela, a ja mu se pridružujem.  Ante se ljuti, jer iako je već službeni kraj, mogli smo još pola sata odraditi.  Objašnjavam mu da nema smisla, i gedam na sat, 57 zarona...nakon više od mjesec dana pauze, a vremena i dubine su sasvim solidne.  Barkariol je već lud od sunca i dosade, i stišće gas prema Hvaru. 

Dolazimo do matičnog broda u Hvarskom portu, i prvi predajemo žicu sa murinom, šargom i kantarom.  Soldo se odma baca na žicu sa torimetrom, a mi okrećemo prema Križnoj luci.  Mrtvi umorni pakiramo stvari, presvlačimo se, a ostale ekipe se okupljaju prepričavajući doživljaje.  Ante se baca na 'minglanje' i razočarano spoznaje da svi imaju ulove, i dosta ih izgleda jako dobro.  Stiže i Buratović sa ekipom Pelegrina, predali su dvije kirnje i još nešto druge validne ribe, ekipa Splita predala je prekrasne šarge, dosta ekipa ima lampugu ili dvije, a Ante postaje sve tužniji i tužniji.  Tješim ga da je to u redu, da nismo bili u pregledu terena, da smo dali sve od sebe, i polako ga odobrovoljavam obećanjem da idemo do pekare po neki zalogaj. 

Dok čekamo vaganje odlučujemo se za prislinu rehidraciju vodom, napitcima, jogurtima, kefirom, i napadamo pekaru.  Ne radi, a Ante mi se smije.  Vraćamo se na one dvije pored kojih smo prošli i skupljamo polako svaki svoj obrok.  Napokon nalazimo i pristojan kafić koji radi u tri popodne, i kava stiže.

Uživamo u pogledu na more, brode, Hvarsku rivu, prolaznice, i sve je idilično dok nije doša konobar sa računom.  Par ekipa prolaze pored nas, i krećemo na vaganje.  Sunce prži, vruće je a vaganje ide sporo.  Žica po žica, došlo je i zadnjih par, a nikako da izvade našu.  Praksa je da na kraju ide par najboljih, ali naše nema.  Ekipa Splita pozira sa šarzima, svit čeka žicu Pelegrina, domaćina za koje nastupa jedan od najboljih Hrvatskih podvodnih ribolovaca, a naša žica još je u ledu.  Sudac je uspija ne vidit naš ulov ispod gomile leda i lipe ribe, i izvuka kirnje misleći da je to kraj.  Nakon vaganja, bodovanja i poziranja fotografima ekipe Pelegrina, izvadili su i našu žicu.  Murina ne prolazi -  2200 grama, šteta, al nekako očekivano.  Pic je lip skoro 90 deka, a kantar 460g, prolazi i on.  Sa skromnim ulovom na kraju smo zauzeli 12 misto od 15 ekipa.  Sve ekipe su imale validan ulov na žicama, i zapravo su male razlike između 15 i negdje 7-8 mjesta.  Prve dvije ekipe su daleko ispred ostalih, sa večinom ulovljene ribe, pa onda 3-4 ekipe koje teže vrhu, a iza njih svi ostali.  Proglašenjem pobjednika završava službeni dio i svi hitamo preko rive u restoran na večeru.

Večera je premašila očekivanja gotovo svakog natjecatelja.  Prvi pogled na švedski stol i količinu hrane me bacio u očaj, sjetio sam se one priče o dvije vrste ljudi - brzima i gladnima.  U početnom naguravanju oko stolova dobro popunjenog tanjura vraćam se za stol.  Kad su sve svi smjestili i 'navalili' dižem se od stola po dopunu, i na moju radost kao i svih ostalih prisutnih vidim da se ispražnjene kace dopunjuju friškon spizon.  Izlazin na terasu prema stolu, a u zraku se osjeća oduševljenje i olakšanje. 

Polako se 'punimo' i veseli razgovori i prepričavanje dogodovština traje...

Mrtvi umorni vraćamo se u Vrbosku oko 22:00 i padamo u krpe...

To be continued - nastavlja se!!! :)