I tako opet standardna procedura... pakiranje stvari u Zagrebu i hvatanje prvog autobusa u smijeru mog najdražeg juga.

Povod, kao i nekoliko prethodnih  puta  pir. Ma svaki put se pitam, pa nije vrag da  je stvarno došlo vrime za to... očito je...Ma kao da mi nešto žele reći...

I tako dok se vozim i usput telefonski kupujem dozvolu za ovu godinu, mislim se kako ove godine još nisam  ima brancina preko 2.5 kg. Pogledavam na datum i skužim da postoje svi preduvjeti da se upravo sad to desi. Obično 12 i 11 mjesec lovim više ali manje komade dok u drugom misecu ili jesi ili nisi tj. ako uleti, uleti onaj pravi. Četvrak je i stižem u večernjim satima u Vodice te se sa prijateljem dogovaram da sutra idemo se brodom malo „vanije“ okušati sreću po jugu. Svega pola sata posli pada sve u vodu. On ne može jer ima obaveza a meni ne preostaje ništa drugo nego odazvati se pozivu mladoženje i odati se piću.  Ipak ujutro uz manju glavobolju i prehladu se dižem i oblačim odijelo, stavljam olova i krećem u svom kopnenom brodu ( opel kadet, karavan 1991. g.) na jednu poznatu poziciju... Gledam jugo kako pini i znam da ču se ubiti od kurenta, a nisam baš u kondiciji... ma čekaj malo...pa nisam ni peraje uzeja... a ništa, vraćaj se kući. Nakon pola sata napokon sam u moru i dok plivam do pošte ubija me kurenat a napokon kad tamo stiglem imam šta i vidit. Gumenjak usidren i lik taman izlazi iz mora. Aj,  izgleda da nema ništa na portapešu pa možda i imam još kakve takve izglede. Ubrzo on odlazi a ja preuzimam sve u svoje ruke. Na krajnjem dometu pogađam jednu oradu u sam vrh leđa i ispada... ma jeli može još nešto otići po zlu. Malo mi je šta se krećem uz struju, šta mi sunce tuče u oči, šta me glava pomalo boli,  nemam kondicije, obišlo mi poštu ispred nosa... Daj  Bulle smiri se, kažem sam sebi i nastavljam dalje. Nakon svega par metara, jedva krajičkom oka vidim odsjaj na suncu... u glavi se već slažu mnogi scenariji... Pa ima li išta bolje od prave lice. Podranjam i samo čekam iza kamena kad će proviriti glava.  Pa to nije lica... zjenice mi se šire, sam ne mogu virovati šta vidim, kao u najboljim snovima, kao na filmovima o onom ludo starom esklapezu (ili tako nekako)  Ispred meni stoji parkiran lubin koji vjerojatno nema čega se bojati u moru. Na trenutak zastajemo oboje i samo se pogledavamo... gotovo čaroban trenutak u kojem sam gotovo i žalija takvu mrcinu, nije ni svjesna što ga upravo čeka... Nema vrimena za žaljenjem! Po prvi put On je lovina a da to ni sam nezna... naiša je na večeg lovca. Pras iza škrga, odvlači  2-3 metra konopa a ja mu ne dam da se puno pati...nož u glavu i ne mogu virovati šta mi je na portapešu. Ubrzo nalazim još lubinov ali 3-4 puta manji od ovog...svi se uredno odmiču od mene ma koliko se ja trudija. Tad sam shvatio da na kostima imam glavnog razbijača, glavnu mrcini i glavnog ljubavnika  i da je svima da straha u kosti.
Odlazim kući sav sritan.  Više mi ne smeta ni kurenat a plivati bi moga na kraj  svita. Kući vaga pokazuje 6.2 kg a sigurno se pitate  di je lipotan završija!?
Kako naslov kaže na piru, u celofanu, sa limunom u ustima kao svadbeni poklon prijatelju... Kad sam ga donija nastala je prava pomutnja...mladoženja ga odma zgrabija, pa ljubi mene, pa njega, pa vadi vani...slikaji....snimaj...
Neka se mladenci suta lipo okripe sa ribljom juhom i dobrom gradeladom.