Palamide!!??… Šta nije malo ipak rano za njih? Hmmm…  dobro! Svejedno ih je lipo vidit. A zapravo, nije ni čudo da su tu kad san na putu prema doli proša kroz jato bukvi i girica koje se ljuljuškaju na valima o' lipoga maištrala...

I tako... dok me prelijeće jedno omanje jato palamida na kojih 4 metra od mene, lovački me instinkt vuče da ispružin pušku prema njima iako nemam namjeru stisnit okidač. Ipak, moj je izbor lovine nešto za mene vridnije i zahtjevnije od palamida, premda su i ovo ne loši komadi od priko 4 kila!

Ispraćam ih preko vrha puške dok nastavljaju odlazak u plavo i počinje me morit misao jesan li pametno postupia: "Ako ne budu ovde pink panteri zbog kojih san tu i doša, propustia san možda jedinu priliku da uvatin štogod!" Mislin da se dobro sićan da san ih negdi ovde vidia prid par godina i koliko mi se čini – samo u prvom zaronu jer su se posli pripali i nisu tili prić. A sićan se i da je bilo lipih bokuna među njima…

Misto na koje san zaronia san odabra onako po već izblidilom sjećanju na mikrolokaciju koja bi tribala davat kakav-takav zaklon. S površine se dno ne vidi baš najbolje iako nije duboko, oko 18 metri, jer kurenat diže zrnca pjeska, a i lažina čini da sve doli pari crno. Korekcijom zarona uspia san meko past u ritku lažinu dok me s jedne strane zaklanja plitki kamen, najveći u bližoj okolici koji san u padu moga razabrat.

Palamide su otišle, i sad me počinju saljetat jata onih istih bukava i gira koje su bile nestale za vrime preleta palamidi. Ali pažnju mi ipak zaokuplja malo jato modrikastih glava kako iz daljine polako prilazi. Ipak, mislin se u sebi, nisan falia!

Uvik mi ih je drago vidit onakve lipe i elegantne, a pogotovo danas jer ovde dugo nisan bia. Prilaze dosta sramežljivo i odlaze lagano postrance, al meni sad pažnju zaokuplja jedan macan koji kasni malo za jatom, ali je zato i bokun veći. Sad već ništa drugo ne vidin osin njega i svu pažnju posvećujem njegovoj visosti. Ide glavom na mene i već mislim kako će mi za koji sekund uć u domet,  kad on staje! Me ne sad sinko! Pa moga si još bar metar učinit! Ali dobro, nije se okrenia i uteka, nego me lagano osluškuje dajući mi svoj polubok. Mic po mic, gledamo se priko vrha puške i evo ti njega skroz bokom isprid mene.

E sad triba odlučit okinit ili ne jer bi se lako moglo dogodit da od ove točke moj prijatelj ode bez pozdrava. Uzdajući se masu od 7 mm i dva laštika okidan i znan da ću ga pogodit jer on nema vrimena za uteć, ali me brine 'oće li ašta proć dovoljno da mu se i pero otvori.

Pogodak u bočnu peraju pa prema glavi na drugu stranu mi ne omogućava da vidin, ali onaj prvi njegov trzaj u nadi za bjegom mi uliva nadu da će sve proć kako triba. Dajen kontru i ne puštan mu centimetra mulinela, nego ga o'ma vučen gori. Ali nije to ni lako, ima ga kus pa daje dosta otpora, a i svako malo on počne meni kontrirat k'o da ga zna di ide. U jednom mi je trenu čak i iščupa pušku iz ruke, ali san je uspia stić prije nego je on doša do dna. Nekako smo ipak došli do površine i onda san ustanovia da mu je na škrge izašlo samo jedno pero. Da je bia koju centu dalje, pitanje je kako bi sve ovo završilo.

Ponovo govorin sebi kako san pametno odlučia uzimat samo ašte sa dva pera. Poljubac u čelo i kratko divljenje njegovim prekrasnim bojama prije nego san mu prikratia muke, a onda zajednička fotka na suvom i zadovoljan nastavia dalje.

 

Ante Simonelli