U prvi tren nevjerica, a onda ka da vrime stane jer se u sekundi izroji miljun misli! Konačno! Evo ga! Koliki je? Oće li prić? Oću mirovat ili ga provat prizvat bliže? Oće imat 20 kila? Ma ne mogu virovat da mi je konačno doša! Samo da mi ne ode! Ajme ako ode! Ma neće! 25 kila? Samo da se naglo ne trzne i pobigne! Ako dođe, di ću ga gađat? Dok sve to kroz glavu prolazi, on se polaaako približava i postajen uvjereniji da će ipak doć na puškomet.

Moran priznat da je lov na ovog lipotana počeja malo ranije nego to jutro kad smo se nas troje zaputili na moje standardne pošte. Još i kroz sedmi misec, a da ne spominjem osmi i deveti san uglavnom ronia na nekavim isturenim puntama, zidovima i koji put brakovima, i svaki odlazak je bia u nadi da će se baš taj dan možda zaletit neki kapitalac od priko 30 kila. Viđa san i dupine, tune, sabljarku pa čak i jednog lipog gofa prošli vikend, ali me samo snimia iz daleka i nije se pojavia više ni na jednoj čeki. A baš san računa kako u zadnjih nekoliko godina uvik uvatin jednog kapitalaca kroz sezonu i da bi bilo lipo da ova ne bude prestupna. Nagleda san se i jata gira, bukvi, ušata i ostale sitne ribe čekajući na zidovima i brakovima, ali ništa.

Nego da se ja vratim tom jutru…Ivu smo Mićo i ja ostavili na malo strmijem terenu, a mi se zaputili malo dalje do pošte di ima mista i za mene i njega, on će u šulju, a ja malo dublje probat nać zubace. Ali već iz daljine vidimo da je tamo usidren brod kojemu uskoro prilazi drugi i vežije se za nj. Shvaćamo da su bocaši i da na svakih par metri izviru baluni. Ajmee. A šta ćemo sad? A dobro, kad smo već došli dovde, idemo probat. Jedino šta je tribalo pazit da ne surgamo sidro kome na glavu jer naravno, nisu imali bovu. Baš me interesiralo oće li bit ribe nakon šta su teren prošli bocaši. I eto, sad znan. Neće! Napravia san nekih 15-ak čeka od 25-32 metra i ništa. Vidia san jednog jedinog šarga priko po kila u daljini i to nakon 20-ak sekundi na 27 metri. Pustoš!

U valovima jedva pronalazin Miću i idemo po Ivu. Niko ni ribice. Idemo dalje na sljedeću puntu i to svo troje na isto misto jer se nadamo kojoj letećoj ribi. U dva navrata me samo mimoilaze palamide na čeki u plavom, ali danas nisu raspoložene za prić bliže. Odlučujem se za čeku na dnu i dosta se loše sakrivam jer san s površine krivo ocjenia misto. Međutim ipak nakon nekog vrimena mi prilazi jato od jedno 20-ak gofića za koje san mislia da imaju oko 2 kila. Dosta su oprezni i drže distancu. Tek nakon nekoliko dizanja i spuštanja te mumljanja mi prilaze bliže i pogađam najbližeg u glavu. Pokazalo se da su ipak malo veći komadi jer je ima oko 4,5 kila. Lipi komad! Nastavljamo dalje i dolazin do mista di inače bude šargi jer je teren pun rupa nastalih od odronjenih bovana. Nalazin već poznatu rupu i u samom kraju rupe jedva vidin šarga kako me gleda. Gurnen pušku unutra, nanišanim i mislin se oću li okinit ili ne. Ma bit će sve u redu, kažem. Greška! Ašta je prošla kroz šarga i zabila se u šupljikavi kamen. Vatan za najlon i potižen iz sve snage, ali ostajen samo sa krenom u ruci. "Ajmeee…samo to ne! Ne još jedna strela uludo utrošena!" Sljedi proklinjanje samog sebe i loše odluke da s ovakvon puškom gađan u rupu. Ali neću je ostavit tako lako! Krećen u bitku za strelu. Dubina je 26 metri pa i nije lako svaki put zaronit drito na nju. Pošto ne mogu dosegnut strelu u rupi, a s gornje strane vidim slabu svitlost kako ulazi unutra, odlučujen se za manovalski posal otkopavanja. U svakom zaronu razmičem bovane kako bi konačno doša do ašte. A onda je usljedilo čupanje. Par puta mi se učinilo sve skupa besmisleno i mislia san odustat, a onda konačno je popustila… Veselje ko da san zubu skinia! A virujen i za Miću i Ivu koji su me čekali u gumi skoro uru vrimena. Onako izmožden san se popea u gumu i mislia da neću dalje u more zbog umora ali i odvojene strele, međutim Ivo je izvadia iz supersaka klišta i zadnju stopicu te mi namontira strelu.

Posli toga pribacili smo se još malo dalje s tim da san ja osta još koju minutu u gumi da dođen sebi od ovog kopanja, ali nisan moga izdržat a ne uć opet natrag u more. Ja ka pravi purger :), ipak nisan u prilici stalno bit u moru. Vidljivost je bila zapravo dosta dobra šta je karakteristično za ovo doba godine. S površine se na nekih 20-ak metri moglo vidit da je dno pjeskovito-kameno s time da su neke kamene pruge ispunjene niskom travom. Znam da pješčani kanali nisu dovoljno duboki da bi mi pružili potpun zaklon, ali moram provat… Umisto komarči koje san očekiva da bi mogle bit ovde -prilazi mi jato feluna od oko kilo i po. Iako nisu raspoloženi za dolazak na puškomet, moram priznat da ih u ovo doba godine baš ima… Idem dalje i srećem ova dva tuljanoida u pokušajima čeke u plavom, pa se i ja pridružujem. Lip je to osjećaj plutat na kojih 10-ak metri, a sve oko tebe samo nijanse plave boje iz koje jedva čekaš da se materijalizira koja lipa ribica, ali ujedno i malo nelagodan jer si svjestan da se iz dubine može svašta pojavit. Tako je Ivu dan ranije, a mene pred misec dana dupin staja godinu dana života kad se iznenada pojavia iz plavetnila… Na koncu kolektivno zaključujemo da i nemamo baš sriće ovdje i da bi mogli lagano put natrag. Oblačno i vitrovito jutro se pretvorilo u lipo sunčano popodne tako da će nas taman grijat dok se budemo presvlačili.

Odlučujem doć do gume obilazno i uz put napravit još koju čeku u nadi da ću vidit koju kraljicu. Vraćajući se doša san otprilike do mista di san napravia prvu čeku. U zaronu pokušavam korigirat putanju tražeći neki kanalić koji bi me bolje zaklonia, ali takvog ovdje nema. Suunto kaže 22,2m. Mala skalina isprid mene prema dubini mi omogućava dobar pregled terena, ali ne i zaklon. Okrićen glavu u livo prema natrag za slučaj ne bi li mi štagod prišlo iz kraja, ali vidin samo raspršena jata crneja i gira. Činim isto i na desnu stranu i već razmišljam kako će se i ova čeka utopit u moru onih uzaludnih jer primjećujem samo sitnež, i to iznad mene. Vraćam pogled prema naprid, a kad ono isprid mene vidin njega - njegovo veličanstvo gof kako se lagano gega prema meni na po metra od dna! Nije ni čudo da se sva sitnarija digla gori kad ovaj lola krstari po dnu, ali je svejedno izosta onaj element njenog paničnog raspršivanja pred dolazak kralja. 

U prvi tren nevjerica, a onda ka da vrime stane jer se u sekundi izroji miljun misli! Konačno! Evo ga! Koliki je? Oće li prić? Oću mirovat ili ga provat prizvat bliže? Oće imat 20 kila? Ma ne mogu virovat da mi je konačno doša! Samo da mi ne ode! Ajme ako ode! Ma neće! 25 kila? Samo da se naglo ne trzne i pobigne! Ako dođe, di ću ga gađat? Dok sve to kroz glavu prolazi, on se polaako približava i postajen uvjereniji da će ipak doć na puškomet. Nije mi daleko, ali s ovakvin bokunom ne moš računat sa šuton na 4 metra! Odjedanput ono titranje od nervoze u meni prestaje jer sam svjestan da mi je toliko blizu da mogu bez greške pucat i da nema šanse da ga falijen. Samo kratko promišljam o mistu di ću ga gađat i umisto u bočnu peraju odlučujen se za glavu koja se do sad pokazala ka najbolja meta za većeg gofa. Pošto mi ni u jednom trenutku nije pružia svoj puni bočni profil, okidam u trenu kad mi je okrenut polu bočno, malo iza oka. Strijela je od 7 milimetri pa iman vire da će izdržat, samo me malo brine šta iako je tir bia sa dva metra daljine, ašta nije izišla na drugu stranu. Doza adrenalina u krvi je na maksimumu dok izranjajući van shvaćam da je to to! Pogodak je odličan i gof je dobro uzdrman tako da san skoro već siguran da se neće skinit. Odmotavan mulinel pazeći da je spektra stalno nategnuta što i nije problem obzirom da ne vuče luđački jer ga rana na glavi smeta. Uzbuđen izranjam i zovem Ivu koji je već uša u gumu da dođe s puškom. Još koju minutu uživam u tom povlačenju i odlučujem poć prema njemu. Samo što nisan uvatia strelu koja se savija kako gof pliva u ruku, a kad evo u kadar ulazi sve bliže gofovoj glavi druga puška i još jedna ispaljena strela ga umiruje dajući mi priliku da ga prihvatim i stavim ruke u škrge. Ka i obično, tek tad shvaćam veličinu same ribe u mojim rukama. Nož je jedva probia glavu gofa da mu skrati muke. Ni deset minuta nakon pogotka, već je bia u gumi zauzimajući veći njen dio, a ja nisan moga maknit osmjeh s lica cilo to vrime dok smo se vraćali doma i posli bacili photo session. Ipak mi je ovaki gof bia ovogodišnja želja! Istina da nije priko 35, ali ima još vrimena.

Uvik postoji sljedeća godina... ;)